Što više šećera jedemo, efikasnije ga naš organizam apsorbuje

26. May 2015.

(Tekst je preuzet iz „Politikinog” dodatka „Zdravlje u tanjiru”)

Očigledno je da je telesna težina danas vrlo važan socijalni faktor jer većina i žena i muškaraca želi da ima „socijalno prihvaćeno” telo. Veliki broj ljudi čita o tome šta treba uraditi zarad vitke linije, internet sajtovi koji nude „recept” za mršavljenje su među najposećenijima, ali je realnost drugačija: svaki četvrti stanovnik planete je gojazan, a svaki peti ima neku srčanu bolest. Mnogi kao glavni razlog za višak kilograma optužuju slatkiše, bez kojih ne mogu da za misle da im prođe dan.

Prema rečima dr Slavice Stefanović, koja se godinama bavi savetovanjem pacijenata koji imaju problema sa odricanjem od slatkih zalogaja, u Srbiji, prema zvaničnim podacima, od dijabetesa boluje 710.000 ljudi i taj broj se iz godine u godinu povećava. Oko 10.000 građana naše zemlje godišnje umre od oboljenja povezanih sa dijabetesom. Glavne bolеsti koje se javljaju uz dijabetes su bolesti zuba, hipertenzija, problemi sa vidom, amputacije, problemi sa nervnim sistemom, bolesti srca i infarkt i komplikacije u trudnoći. Jedan od glavnih krivaca za bolesti današnjice je, kako objašnjava naša sagovornica, uzimanje namirnica koje sadrže velike količine šećera. Ipak, nisu svi šećeri isti i treba znati koji se mogu koristiti svakodnevno, a koje treba obilaziti u širokom krugu.

– Šećer u ljudskom telu aktivira vlastite metaboličke putanje koje postaju „neregulisan saobraćaj”. Drugim rečima, što više šećera jedemo, to ga efikasnije naš organizam apsorbuje, a što ga više apsorbuje, to mu veću štetu nanosi. Kako vreme prolazi, postajemo sve osetljiviji na šećer i izloženiji njegovim toksičnim dejstvima. Pozitivna strana ove pojave jeste u tome što osetljivost opada čak i nakon kratkog „odmora” od šećera i metaboličke putanje se regulišu. Istraživanja pokazuju da čak i svega dve nedelje bez uzimanja slatkiša izazivaju smanjenu reakciju tela na šećer – objašnjava Stefanovićeva.

Mnogi građani se zbune kada u prodavnici prođu pored rafova raznih šećera i zaslađivača jer ne znaju šta da kupe. Za to dr Stefanović naglašava da su dekstroza, fruktoza i glukoza monosaharidi, ko je zovemo prostim šećerima i da je suštinska razlika između njih u tome kako ih naše telo metaboliše. Glukoza i dekstroza su u osnovi isti šećer, međutim, prehrambeni proizvođači na spiskovima sastojaka obično koriste izraz „dekstroza”.secer222

– Prosti šećeri mogu se spajati u složenije šećere, kao što je disaharid saharoza (običan šećer), u kojem jednu polovinu čini glukoza, a drugu polovinu fruktoza. Etanol (alkohol u alkoholnim pićima) nije šećer, mada pivo i vino, uz alkohol, sadrže zaostali šećer i skrob u malim količinama, ali alkohol izaziva „šećernu” reakciju u našem organi mu.

„Šećer ni alkoholi” kao što su ksilitol, glicerol, sorbitol, maltitol, manitol i eritrol ne spadaju ni u šećere ni u alkohole, ali postaju sve popularniji kao zaslađivači. Oni se u tankom crevu uglavnom nepotpuno apsorbuju, pa iz njih koristimo manje kalorija nego iz šećera, ali zato često izazivaju probleme u vidu naduvenosti, dijareje i gasova. Sukraloza (splenda) nije šećer, uprkos svome „šećernom” imenu i varljivom marketinškom sloganu, koji kaže da je „od samog šećera”. Ona je hlorisani veštački zaslađivač istoga reda kao što su aspartam i saharin – kaže dr Stefanović.

Sirup agave je u velikom stepenu prerađen i obično sadrži 80 odsto fruktoze, dok se visoko fruktozni kukuruzni sirup (HFCS) sastoji od 55 odsto fruktoze i 45 odsto glukoze. Med sadrži oko 53 odsto fruktoze, ali je potpuno prirodan i u sirovom obliku ima mnoga blagotvorna dejstva ukoliko se jede umereno, budući da sadrži brojne antioksidante, baš kao i spanać. Stevija je, dodaje naša sagovornica, veoma sladak biljni proizvod koji se dobija od lista južnoameričke stevije i bezbedan je u prirodnom obliku. Lo han (ili luohanguo) takođe je prirodni zaslađivač, s tom razlikom što se dobija od jedne voćke.

– Definitivno nisu svi šećeri isti. Glukoza je energetski izvor koji smo prirodno predviđeni da trošimo. Svaka ćelija našeg tela, svaka bakterija i zapravo svaki živi organizam na Zemlji koristi kao izvor energije glukozu. Ali kao što ne biramo gde ćemo se roditi, tako više ne možemo birati ni koji ćemo šećer jesti.

Sada je naš glavni šećer fruktoza. U povrću i voću ona je u spoju s vitaminima, mineralima, enzimima i korisnim fitonutrijentima, pa tako oni ublažavaju škodljive efekte na metabolizam. Proizvođači su počeli da prelaze sa saharoze na kukuruzni sirup sedamdesetih godina prošlog veka, kada su otkrili da kukuruzni sirup nije samo jeftinije napraviti, već i da je za oko 20 odsto slađi od klasičnog šećera, to jest saharoze. Kukuruzni sirup sadrži ista dva šećera kao i saharoza, ali je u metaboličkom pogledu neizmerno opasniji, zbog hemijskog oblika. Fruktoza i glukoza u kukuruznom sirupu nisu vezane, za razliku od običnog šećera, pa zato naše telo ne mora da ih razlaže kao jedinjenje. Zbog to ga se fruktoza iz njega odmah apsorbuje i odlazi pravo u jetru – pojašnjava dr Stefanović.

Većina ljudi šećer odmah povezuje s nečim slatkim. Prema verovanjima Kineza, slatkoća je jedan od ukusa koji su potrebni kako bismo održali balans u organizmu.

– Baš ovu našu slabost prepoznale su mnoge multinacionalne kompanije te nam ponudile mnogobrojne proizvode u kojima ključnu ulogu ima baš šećer. On je magično i tajno sredstvo njihove enormne zarade. Šećer je esencijalni dodatak u gotovo 99 odsto rafinisanih proizvoda, kojima su pretrpane police supermarketa. Kečap, umak za špagete, gotove supe, hleb, gotova jela, gazirani napici, dečja hrana, namirnice životinjskog porekla u sušenom obliku, mešavine žitarica, voćni jogurti… Lista nema kraja, a svi imaju jednu zajedničku stvar – sadrže šećer – zaključila je naša sagovornica.

Davidov-Kesar